Наша школа ове године обележава 85 година постојања, што је чини једном од старијих образовних институција у престоници. Дан школе (27. новембар) прилика је да се, кроз разговор са директорком Весном Ћировић, направи осврт на обележавање значајног датума, али и функционисање школе у условима пандемије.

• Како се у последњих неколико година, пре короне, обележавао Дан школе?

“Дан школе раније се обележавао са доста свечаности, много званица и програмом који је захтевао много активности. Нпр. наградни конкурси (ликовни и литерални), текстови, спортски турнири (кошарка и одбојка) – то се одржавало током седмице. Због тренутне ситуације са Ковидом-19, то је тешко изводљиво.“

Ове године, због епидемиолошке ситуације, турнири су отказани. У петак, 26. новембра, одржана је традиционална одбојкашка утакмица, у којој су учествовали ученици и наставници (у улози капитена екипа). Осим тога, организован је и ликовни конкурс. Бранислава Панић, наставница ликовне културе, имала је тежак задатак да од великог броја сјајних радова, који су истакнути у холу школе, издвоји оне најбоље. Њихови аутори, као награду, добиће  прибор за цртање.

• Осим на обележавање Дана школе, у којој мери је пандемија утицала на рад наше установе у претходном периоду?

“Наравно да је утицала. Све ствари које се сваке године одржавају – све се скраћује. Наставничка већа, родитељски састанци, савети родитеља…  Често се догоди да се неко разболи.”

• Овакви поводи обично су прилика да се поприча и о томе шта је унапређено у нашој школи у последње време?

“Редовно се трудимо да се унапређује настава, колико год да је то могуће. Корона вирус нас је приморао да се прилагодимо другом начину учења – online настави. Наставници су се одлично снашли у реализацији наставе, иако сам била прилично забринута. Морали су да се прилагоде свакодневном предавању преко дигиталних уређаја.

Из године у годину, повећава се број ученика у нашој школи. Резултати на завршном испиту су константно добри. На основу тога, ученици се уписују у школу по њиховом избору.

Такође, осликани су зидови у ходницима, постављене паметне табле, пројектори… Сматрали смо да је боља опција да једно одељење током наставе проводи у једном кабинету, а да наставници мењају учионице. Ученици од 3. до 6. разреда добили су таблете, да би лакше пратили наставу. Наставницима су дати лап-топови.

Ове године, нажалост неће бити одржан Базар, али је наша навика је да се бавимо хуманитарним радом остала. Имали смо много волонтерских акција. Задржали смо дух солидарности, да помогнемо и да се одазовемо када је неком помоћ потребна.”

Са побољшањем услова наставиће се и у наредном периоду. У плану је да се учини још конкретних помака у циљу унапређења квалитета наставе. Такође, биће и нових материјалних улагања, тако да ће и поједине школске просторије бити додатно уређене.

Обележавање Дана школе искористили смо и да се подсетимо ко је био човек, чије име она носи. Вељко Дугошевић био је учитељ, учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије. Рођен је у Руми 13. августа 1910, а погинуо је у Нересници код Кучева 18. новембра 1941. године. Након завршетка Учитељске школе у Сомбору, радио је неколико година као учитељ у селу Радња, код Кавадраца и Ранилуг, код Гњилана. Током студија 1939. године је примљен у чланство тада илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Био је један од организатора и руководилаца Учитељског удружења „Вук Караџић“, које је окупљало политички активне учитеље, а такође је био и члан Редакције часописа „Учитељска стража”.

Активно је радио на организовању Народноослободилачког покрета (НОП) и учествовао у првим оружаним акцијама. Учествовао је у формирању првих партизанских група и био најпре командант Звишког партизанског одреда, а од септембра 1941. године командант Пожаревачког партизанског одреда. , Вељко је погинуо штитећи одступницу одреда.

У знак сећања на првог команданта Пожаревачки партизански одред је носио његово име. За народног хероја проглашен је 9. маја 1945. године. Текст приредили чланови новинарске секције ОШ„Вељко Дугошевић“